Socijalna geografija: Sarajevo, Mostar, Visoko

*** SARAJEVO ***

Postoje gradovi koje treba posetiti bez obzira na njihovu marketinšku tj. turistićku privlačnost ili ma koliko lepi ili ružni bili, neke gradove jednostavno treba posetiti jer su teški kao sveta mesta. Jedan od takvih gradova je Sarajevo o kojem sam slično mislio i pre nego što sam ga pohodio, a posle ove posete sam još više uveren u to. Namerno kažem pohodio jer mi se čini da bi taj grad valjalo posmatrati iz perspektive svojevrsnog svetog mesta i predmeta hodočašća, ne samo lokalnog bosansko-hercegovačkog tipa, već šire bivše jugoslovenske, pa i evropske perspektive. U toj nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, bilo da je reč o monarhistićkoj ili socijalističkoj, Sarajevo je pripadalo prvoj klasi gradova, uz Beograd i Zagreb, ubeđen sam rame uz rame sa Beogradom, a daleko ispred provincijalnog Zagreba.

Miljenko Jergović u knjizi „Sarajevo: plan grada“ ističe da za razumevanje šire kulturne, pa i političke, slike Sarajeva i uticaja na okolinu treba imati u vidu najmanje tri orijentacione tačke. Prva je Sarajevski atentat revolucionarnog Mladobosanca Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Druga tačka su Zimske olimpijske igre iz 1984. god. koje su bile prve ZOI ikada održane u jednoj komunističkoj zemlji, a druge olimpijske igre u komunističkoj zemlji posle onih iz 1980. god. u Moskvi (koje su Ameri bojkotovali). I treća tačka, najsvežija, je opsada Sarajeva u trajanju od četiri godine (1992-1996) od strane vojske Republike Srpske. Opsada Sarajeva spada među najduže u istoriji modernog ratovanja i definitivno je najduža opsada jednog glavnog grada ikada. Tokom trajanje opsade na grad je dnevno padalo više od 300 projektila, život je izgubilo 14.011 ljudi, a grad je drastično promenio svoju demografsku strukturu.

Ove tri tačke ujedno označavaju početak i kraj jugoslovenskog 20. veka ili onoga što je britanski istoričar Erik Hobsbaum nazvao „kratkim dvadesetim vekom“, periodom društvene istorije koji karakterišu komunistička i fašistička revolucija, dva svetska rata, konc logori u Evropi, država blagostanja, avangardni pokreti u umetnosti, antikolonijalni pokreti, emancipacija bede i sirotinje, ujedno provala masa u javni prostor i život. Hobsbaum je taj period locirao između početka Prvog svetskog rata 1914. i raspada komunističkog bloka 1991. god., dakle omeđio je istoriju na jedan kvalitativan način, a ne kao puko kalendarsko, „metričko“, brojanje.

Principov most

Ova istorija se savršeno dobro uklapa baš na primeru Sarajeva koje je i najavilo taj isti „kratki dvadeseti vek“. Sve je počelo tu u leto 1914. god. i tu se i završilo početkom 21. veka na najgori mogući način. U Sarajevu je sahranjena Austrougarska carevina, ili kako su je zvali “tamnica naroda”, sa ciljem oslobođenja ne samo jugoslovenskih nego i srednjeevropskih naroda. I u tome je veličina i lepota i mladobosanskog pokreta koji nije bio srpsko-nacionalistički, kako ga danas savremena istoriografija želi predstaviti, već jugoslovenski nacionalan i dobrano socijalno naglašen. Ali pored toga što je ovde pokopana Austrougarska treba istaći da je ovde takođe sahranjena i Jugoslavija sa činom opsade Sarajeva, ali i sa vidom medijske manipulacije i huškačkog podmetanja slučaja “Markale”. Retki su gradovi koji su ujedno i otvorili i zatvorili vrata jedne epohe. Nijedan grad bivše Jugoslavije, sem Beograda, nema ovako ogroman teret nasleđa koji ga čini istovremeno i blistavim i strašnim.

Obilazeći grad nisam mogao da ne primetime izostanak megalomanije tradicionalnog tipa, barem kada je reč o širem centru grada.

Vijećnica

Na čudan način jedan evropski deo grada se nastavlja na onaj stariji, orijentalni, i dalje se odmotava u međusobno preuzimanje. Evropski, odnosno austrougarski, uticaj je primetan u shvatanju pojma reda i uniformnosti, ali za divno čudo i elegantnosti i jednostavnosti građevina. I možda je upravo tu bečka kičasta secescija izgubila bitku sa orijentalnom ornamentikom i detaljima koji krase ne samo turske objekte već i ove evropske. Na jedan zanimljiv način isprepletena su dva pogleda na svet i prosto je pomalo sulud osećaj kada iz starog jezgra Baščaršije, koja izgleda kao koloplet sokaka i sitnih zgrada, direktno ulazite u ortoganalne austrougarske ulice sa visokim zgradama.

"Sarajevo susret kultura"

Ni ovde, kao ni u drugim gradovima koji su nastajali i formirali se kao karavan-saraji ne postoji jednoobraznost celovitosti koja predstavlja vertikalnu moć društvenog inženjeringa da se nešto oblikuje po autoritarnoj liniji istog obrasca, kao što je slučaj sa modernim gradovima ili čuvenom “osmanizacijom” Pariza. Ovde je, naprotiv, primetna oplemenjujuća stilizacija mesta, detalj nije pojeo sliku, nego ju je načinio simbolom. I to je moj najjači utisak iz Sarajeva, da je gotovo čitav grad jedan simbol različitih prošlih političkih i društvenih vremena čak i kad su ona odavno umrla ali na simbolički način i dalje živa. Upravo onako kako Andrić kaže “Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi”.

Osećaj prisnosti i toplote koji se oseća dok šetate gradom dolazi iz tog orijentalnog čovekomernog momenta česmi i malih fontana, uskih ulica koje podsećaju na mediteransku prisnost galame i unošenja u lice, sitnih nenametljivih džamija kojih ima u svakom kvartu. Sa druge strane, određena vrsta grandioznosti je prisutna u evropskom duhu, katolička katedrala je tu ubedljivo predominantna i tipično hladna, dok srpska pravoslavna crkva podseća na one barokne kakve imamo po Vojvodini, pa je zaista endemska retkost videti takvu pravoslavnu bogomolju južno od Save (ili je to samo retkost u Srbiji).

Saborna crkva

katedrala Srca Isusova

Treba posetiti i koševsko pravoslavno groblje na kojem se nalazi spomenik Vidovdanskim herojima, koji jeste biser sakralne arhitekture u Sarajevu jer je urađen u stilu raško-vizantijskom. Ovde su sahranjenji Mladobosanci (ukupno njih jedanaest) koji su neposredno i posredno učestvovali u organizaciji Sarajevskog atentata i zbog toga bili osuđeni na zatvorske ili smrtne kazne. Arhitekta ovog spomenika je Aleksandar Deroko, a kapela je izgrađena 1939. god.

kapela Vidovdanskih heroja

Skoro svaka fasada ima ožiljke rata. Rupe od gelera su negde jasno vidljive, a ponegde samo zamaskirane tako da zgrada izgleda kao da je dobila boginje, sva istačkana. Žičara koja je nekada vozila turiste i rekreativce sa platoa ispred Vjećnice do Trebevića više ne postoji (u planu je podizanje nove), tako do gore jedino peške ili taksijem do napuštene bob staze koja je postala turističko stecište za hipstere, ljubitelje adrenalina i nas turiste koji bi da se ogrebu o olimpijski brut beton. Taj deo grada je bio pod kontrolom vojske Republike Srpske i relativno od skora je dostupan civililma s obzirom na to da je dobar deo prostora bio miniran, a entitetska granica prolazi baš tuda. Tako da čitavo područje deluje zapušteno i razoreno, baš kao i oni brutalistički spomenici jugoslovenske borbe. Dok se hoda po betonskoj stazi zatrpanoj borovim granjem i iglicama i spušta sve dublje u šumu stiče se osećaj napuštene i postapokaliptične tišine. Betonska konstrukcija koja izranja i zaranja, pravi okuke, pa ide pravo. Trag jednog ozbiljnog vremena koji već sad prelazi u mit i priču o zlatnom dobu slavne prošlosti, a kao i svaki mit nosi u sebi neobjašnjene strahove i neraščišćene tabue. Ostaje tako ta infrastruktura u raspadanju da narednim generacijama prenese misteriju i ne objasni ništa.

*** MOSTAR ***

Sve drugačije nego u Bosni tj. Sarajevu. Od same geografije i tople mediteranske klime koja ulazi u brda i planine dolinom Neretve, pa sve do izgleda grada i odnosa ka simbolički dominantnoj orijentalnoj i jugoslovenskoj zaostavštini. Neretva deli grad na istočni, muslimanski, i zapadni, hrvatski, deo. Svojevremeno je VICE imao emisiju o podeljenim gradovima i reportažu iz Mostara u kojoj je na tragikomičan način istaknuto kako Berlinskog zida u gradu nema, ali se on ipak oseća. I na prvi pogled zaista jeste tako. Autobusom iz Sarajeva se stiže na glavnu autobusku stanicu u istočni deo grada i dok se šeta ka staroj čaršiji i jezgru oko mosta nailazi se na sve same ruine rata koji ovde kao da nikada nije završen. Ako su se u Sarajevu samo nazirale rupe od gelera na fasadama, ovde su kuće doslovno spaljene i razrušene bez mogućnosti (a možda i bez želje) za sanacijom. Međutim, razlike ipak postoje. U istočnom, uslovno muslimanskom, delu grada primetna je relaksiranija javna atmosfera što se čita iz a-nacionalnih i antifašističkih grafita, dok u zapadnom, uslovno hrvatskom, delu grada dominira javno-simboličko markiranje grada u nacionalističkom ključu u slavu opskurnog nogometnog kluba „Zrinjski“. Na hrvatskoj strani dominira predimenzionirani toranj franjevačke crkve koji nadvisuje sve okolne zgrade, a jedno od brda iznad grada, Planinica, je ošišano i ofarbano u formi šahovnice upravo od navijača pomenutog Zrinjskog (inače kluba koji je bio zabranjivan za života obe Jugoslavije, a postojao tokom NDH). Da ni muslimanska strana ne bi ostala dužna urađeno je urezivanje reči u brdo Fortica „BiH VOLIMO TE“

leva obala

desna obala

I dok u Sarajevu u trgovinama plaćate isključivo u konvertibilnim markama, u Mostaru je u lokalnim radnjama moguće plaćati i konvertibilnim markama i kunama i evrima. Ovde je hrvatska želja za trećim entitetom prilično jaka i na jednom latentnom nivou i institucionalno prisutna kroz plaćanje kunama.

Treba obići staru četvrt na obali Neretve, elegantni most koji je prvobitno izgrađen u 16. veku po zapovedi Sulejmana Veličanstvenog, da bi 1993. god. bio srušen od strane HVO, a 2004. obnovljen donacijama Turske i Italije. Sa obe strane mosta nalaze se kule stražarnice u kojima su se u tursko doba nalazili „mostari“ iliti čuvari po kojima je grad i dobio ime – Mostar. I ovde je opet prisutan taj suludi osećaj iz onog gornjeg Andrićevog opisa Orijenta koji se susreće u Brdima sa Mediteranom. Čudan spoj gorštačke jarosti lokalnog naroda, orijentalnog kulturnog nasleđa i mediteranske klime. Za sve ovo nadrealno društveno „ludilo“ pobrinula se i dovoljno luda priroda, pa tako tirkizno plava Neretva deluje kao da se ne obazire na okruženje i na okolna siva i krševita brda koja joj još više ističu lepotu.

Ipak, glavni razlog mog dolaska u Mostar nije bio most koji, po meni, više nije to Ono što je bio do rušenja, pa ga samim tim ovakav kakav je danas, kao replika, ne mogu uzeti kao fascinaciju graditeljskog umeća i lepote. U Mostar sam hteo da dođem zbog grada mrtvih partizanskih boraca koje se nalazi na zapadnoj obali i koje je prepušteno ubrzanom zaboravu i vandalizmu. Groblje se prostire na nekoliko nivoa, terasasto je baš kao i primorsko-brdska, hercegovačka, zemlja koju ljudi otimaju od kamena, okruženo visokim čempresima i ukrašeno apstraktnim ornamentima prirode – krugovima, spiralama, pupoljcima – a oblik nadgrobnih ploča palih boraca podseća na posečeno stablo kao simbol ubijene mladosti. Groblje je zamišljeno kao park spomen-obeležje i ima nekoliko celina do kojih nije moguće u potpunosti dopreti jer su zarasle u korov ili zatrpane smećem. Ali bez obzira na to, ovaj nekropolis i ovako oskrnavljen ima osobenu težinu i čak podseća na veliko dečije lavirint igralište. Spomen groblje je svečano otvoreno 1965. god., a još jedan kuriozitet je da je arhitekta Bogdan Bogdanović za podizanje ovog parka koristio stare kamene ploče devastiranih mostarskih kuća. Iako je izgradnja finansirana od komunističkog vođstva tadašnje države, fascinantno je odsustvo uobičajenog socrealističkog kanona tipičnog za ovakve memorijalne komplekse u komunističkim zemljama. Ovde nema ni traga personalizaciji i patetici stradanja, sve je podređeno jednom apstraktnom i metafizičkom arhitektonskom redu i smislu. To je, uostalom, i bila odlika arhitekte Bogdana Bogdanovića koji je poznatiji po svom „Kamenom cvetu“ i spomen kompleksu Jasenovac. I ovde, kao i na Trebeviću, jugoslovensko nasleđe stoji u prirodi napušteno, kao usud vraćanja u šume odakle je pokret i krenuo.

***VISOKO***

U Visoko smo otišli na Ivanin predlog sa idejom da obiđemo „bosanske piramide“, s tim da sam ja taj jednodnevni izlet iskoristio više za uživanje po pentranju brdima i planinama tj. piramidama. Iako ne verujem u priču o „bosanskim piramidama“, obišao sam turističku ponudu iz priče o piramidama a koja se svodi na posetu tunelima na jednom kraju grada i uspinjanje na „piramidu Sunca“. Doduše, uleteli smo van sezone tako da nismo zatekli mnogo zaluđenika, ali čak i ko ne veruje i ne podržava priču može da iskoristi priliku za kvalitetno pešačenje i brdarenje. Uvodni deo obilaska se sastoji od posete tunelima koji, po rečima vodiča laika, služe kako bi prikupljali „energiju“ iz energetskoi bogatog visočkog područja i dalje je slali drugim sistemom tunela do „piramida“ (a ima ih čak tri, piramida Sunca, Meseca i Ljubavi), a koje služe kao antene koje odašilju signale (kome i zbog čega nisam skontao). Uglavnom, vođenje kroz tunele traje sat vremena, a posle toga kreće deo pešačenja od dobrih dva sata vremena do najvećeg brda tj. piramide Sunca. Na vrhu je zaista sjajan vidikovac, tu se nalaze i ostaci nekog (srednjovekovnog) utvrđenja, a uspon nije ni malo lak. Dalje, spuštajući se okolo brda/piramide dolazi se do „arheološkog nalazišta“ gde su urađena prilično skromna iskopavanja koja bi trebala da vas ubede da se zaista radi o piramidama, a reč je o ostacima neke vrste kamenih ploča i nečega što liči na betonske ploče. Ko želi da veruje naći će ovde dovoljno materijala da potvrdi svoja uverenja, a utisak je ipak da je marketinški deo priče najbolje urađen. Ko ne veruje u piramide može da uživa u prirodi i laganom planinarenju, kao što sam uradio ja. Ivani sam prepustio teoriju.