Zakavkazje

Kada sam u prvom putopisu pomenuo sličnosti Zakavkazja sa Balkanom, onda sam mislio na sličnosti kulturnih vetrometina na kojim se nalaze zakavkaske i balkanske države. U društvenim naukama kojima je u centru proučavanja politička istorija, Balkan, i sve ono što uz njega ide, zauzima bitno mesto. Kada se u sociologiji, ili geopolitici, kaže „balkanizacija“, onda se pod tim podrazumeva konstantno osipanje kontinuiteta državnosti i državotvornosti, kao i nesposobnosti da se to osipanje reši diplomatskim sredstvima. Naravno, čitava stvar nije nikakv balkanski izum (zemlje nekadašnjeg Beneluksa su se vekovima krvavo satirale), ali je ta društvenonaučna odrednica, „balkanizacija“, postala odomaćena u skladu sa savremenim razvojem nauke. Da ipak ne bismo ostali usamljeni, mi, Balkanci, pobrinuo se američki geopolitičar poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski, koji je odrednicu Balkan i balkanizacija protegao na Zakavkazje i srednju Aziju, nazvavši ovo geografsko područje Evroazijski Balkan. Dakle, nešto što bi, otprilike, moglo da se prepozna u savremenoj ruskoj ideji o stvaranju Evroazijske unije kao pandanu Evropskoj uniji, a što obuhvata nekadašnje južne republike SSSR. U ovu grupu, evroazijskih balkanskih država, spadaju Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Krigistan i Tadžikistan (ponegde se može pročitati da tu spada i Avganistan, što nije isključeno imajući u vidu pokušaj sovjetske i, kasnije, američke dugoročne okupacije ove zemlje).

Kao i na našem Balkanu i ovde je politička, ekonomska i svaka druga državna nestabilnost normalna stvar, s tim što je ovde sve mnogo intenzivnije i surovije negoli kod nas. To je iz prostog razloga tako što se na ivicama i neposrednom komšiluku evroazijskog Balkana nalaze velike sile, skoro imperije, kao što su Rusija, Turska i Iran. Međutim, još bitnije je to što je evroazijski Balkan energentima veoma bogato područje (ako ne i svetski najbogatije), pa samim tim kroz istoriju privlači i različite imperije koje nisu u neposrednom okruženju i komšiluku. Danas je na ovim područjima primetan uticaj SAD, ranije Britanije i Francuske, a i Nemačka je skoro dopirala do kaspijskog basena tokom Drugog svetskog rata. I dok svet i EU ne znaju šta će sa našim Balkanom, na onom evroazijskom se igra veoma ozbiljna partija šaha. Ne bih da zalazim u odnose srednjoazijskih država koje, još uvek, nisu zaokružile nacionalnu ideju, pa ću se usmeriti na odnose snaga u Zakavkazju.

Zakavkazje se nalazi između Crnog i Kaspijskog mora, na severu je Kavkaz i Rusija, a na jugu Iranska visoravan. Područje je, u državnom smislu, podeljeno na tri dela: Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan. Mi smo proveli skoro 10 dna u Gruziji koja, čini se, ostavlja utisak najstabilnije države u regionu. Jermenija je tu u najnepovoljnijem položaju i, verovatno, najsiromašnija, dok Azerbejdžan uživa međunarodni ugled zahvaljujuči svojim kaspijskim energentima (ideja o gasovodu „Nabuko“ je poznata). Nijedna od ove tri države nema jasno i rešeno teritorijalno pitanje, nešto slično kao što Srbija ima problem sa Kosovom, samo mnogo ozbiljnije i agresivnije. Jermenija i Azerbejdžan imaju spor još iz devedesetih godina, tokom raspada Sovjetskog saveza, oko regije Nagorno-Karabah, koja je formalno u sastavu Azerbejdžana, ali je suštinski kontrolišu Jermeni. Tokom našeg boravka u Gruziji bilo je puškaranja na granicama ove pokrajine gde su Jermeni ubili desetak Azerbejdžanskih vojnika. Za razliku od Jermenie i Azerbejdžana, država koje su prilično nacionalno homogene, Gruzija je šarenolika, kako u verskom tako i u etničkom smislu.

Azerbejdžan je dominantno muslimanski sa većinskom populacijom Azera koji govore turskim jezikom (jedna od spoljnopolitičkih orijentacija Turske je upravo na srednju Aziju i među narode turkijskog porekla, Turkmene, Uzbeke, Kazahe i dr.). Jermenija je, uslovno rečeno, pravoslavna, s tim da je Jermenska pravoslavna crkva, baš kao i Gruzinska, monofozitska crkva, što znači da priznaje samo jednu, božansku, prirodu Hrista, za razliku od Srpske ili Ruske crkve gde je Hrist bogočovek, tj. ima dvojaku prirodu. Jermenija je jedini saveznik Rusije na ovom terenu, a po rečima našeg gruzinskog poznanika Laše, Rusi imaju i vojne baze u Jermenije. Inače, Jermenija i Gruzija su bile prve države koje su prihvatile hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u 4. veku. Obe države imaju veoma specifična pisma, unikatnija od naše ćirilice koja, po njihovom zdravorazumskom sudu, izgleda kao prilagođena verzija ruske ćirilice.

Ako je Azerbejdžan saveznik Turske i SAD, Jermenija Rusije, Gruzija je tu najviše evropski i probriselski nastrojena. Zastave EU se nalaze na svakoj, od nacionalnog značaja, zgradi, pa se čini da je evro fanatizam normalna stvar, što je i razumljivo ako se uzme u obzir iskustvo koje su imali. A to iskustvo je uglavnom vezano za Rusiju koju ne mirišu preterano, mada svi govore ruski, a u trgovinama dominira ruska roba. Tragikomično mi je delovala scena tokom posete Nacionalnom muzeju u Tbilisiju, u okviru kojeg se nalazi Muzej sovjetske okupacije, kada sam na jednom od monitora, na kojem je trebalo da ide nekakv film, pročitao obaveštenje na čistom ruskom „НЕТ СИГНАЛ“. Dakle, iako u Tbilisiju nema ruske vojne okupacije, prisutna je „okupacija“ u tehnici, prehrambenim proizvodima, alkoholnim pićima, a sasvim je normalno da se u kafićima pušta nekakva ruska pop muzika. Znači, ruska „meka moć“ je ipak snažna iako se Gruzini svemu tome načelno opiru, pa su tako jednom bulevaru nadenuli ime po bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu.

Konflitki sa Rusima počinju otkako je rusko carstvo krenulo da izlazi na Crno more, potom je, u prvim godinama SSSR, Gruzija, kao i svi ostali narodi i narodnosti, imala pravo na samoopredeljenje, ali je to kratko trajalo i ponovo je uspostavljena ruska dominacija. Jedno vreme je čak postojala i Zakavkaska socijalistička republika koju su činile Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, ali nije dugo potrajala. Glavni grad ove republike je bio Tbilisi, uopšte grad koji je centar i raskrsnica Zakavkazja. Verovatno najpoznatiji Gruzin je Josif Visarionovič Džugašvili, poznatiji kao Staljin, ali se savremena Gruzija preterano ne razmeće tim hvalisanjem, sem kada žele da vam uvale suvenire ili da vas provozaju do Staljinovog rodnog mesta – Gori. Drugi, svetski manje poznat Gruzin, je bio šef sovjetske tajne službe, preteče KGB, Lavrentij Berija, ali je njegovo ime ostalo poznato mahom u granicama SSSR.

Dok smo o ovim temama razgovarali sa Lašom pomenuo mi je da je i Erdogan, današnji turski predsednik, poreklom Gruzin. Iznenadio sam se tim podatkom, ali sam kasnije guglao i našao da je Erdogan poreklom iz crnomorskog gradića Rize, nedaleko od gruzijske granice, i Batumija, koja je često menjala oblik. Uopšte, čitava regija sa centrom u Batumiju je veoma specifična. Ova regija se zove Adžarija i nastanjuju je Adžari/Gruzini, ali Gruzini muslimanske veroispovesti koji govore dijalektom drugačijim od onoga u Tbilisiju i ostatku Gruzije. Adžarija je tokom devedesetih imala široku autonomiju i bila prilično nezavisna od centralne vlasti u Tbilisiju koju je vodio nekadašnji ministar spoljnih poslova SSSR, Edvard Ševarnadze. Kada su Ševarnadzea skinuli sa vlasti 2003. godine u režiji njihovog Otpora (tzv. Revolucija ruža, njihov Otpor se zvao Kmara i znači „dosta“), kao mi Miloševića 2000. godine, Adžarija je vraćena pod jači uticaj centralne vlasti, lokalna vlast je smenjena i sprovedena je agresivnija gruzinizacija. Adžarija je uglavnom orijentisana na turizam (najbroniji gosti su Rusi i Turci), brodogradnju i poljoprivredu. Ovde je animozitet prema Rusima manji, da li zbog turizma ili eventualne ruske podrške autonomiji Aždarije... U arhitektonskom smislu Batumi odudara od Tbilisija, egzotičniji je, šarenolikiji, primetniji su uticaji Turske i Rusije, dok je Tbilisi arhitektonski monotoniji, ali o tome kasnije.

Većini ljudi u Srbiji Gruzija je postala poznatija 2008. godine kada se odigrao kratkotrajni rat između, sa jedne strane Rusa, Abhaza i Oseta, i, sa druge strane, Gruzina. Već sam pomenuo da je Gruzija u etničkom smislu šarena, da pored Gruzina zemlju nastanjuju i Adžari, Abhazi, Oseti, Svani, Rusi, Turci, tako da je, po meni, od sve tri zakavkaske države ona najsličnija Srbiji. Naime, 2008. godine pokrajine Abhazija i Južna Osetija su proglasile nezavisnost u čemu im je pomogla Rusija slanjem svoje vojske. Čitava stvar nije od juče već su je pretohdila međusobna proterivanja tokom devedesetih, pa su Abhazi i Oseti samo čekali pogodnu priliku da uzvrate Gruzinima i to dočekali 2008. godine, otkad su suštinski nezavisni ali međunarodno pravno nepriznati. Inače, ako se odlučite da izađete iz Gruzije koristeći granične prelaze Abhazije i Južne Osetije to će vam se tretirati kao ilegalno napuštanje gruzijske teritorije, pa će vam sledeći ulazak u Gruziju biti problematičan jer nemate izlazni pečat. Već sam pominjao uticaje Rusa i Turaka na čitav region, a kad sam već kod Osetije pomenuo bih i Iran. Pored Južne Osetije postoji i Severna Osetija koja se nalazi u sastavu Rusije, a koja je nedavno dodala sebi svoje antičko ime Alanija. Oseti pripadaju iranskoj grupi naroda, poput Kurda (kojih ima po Turskoj, Iraku, Siriji, Iranu), Tadžika (Tadžikistan), Paštuna (Avganistan), Baluča (Pakistan), ali su Oseti mahom pravoslavci (u Alaniji, tj. Severnoj Osetiji, dobar deo je onih koji su pagani ili staroslavci, a na trećem mestu su Oseti islamske veroispovesti). Otuda je malo jasnije i iransko interesovanje za ove prostore, mada je uticaj Irana najslabiji iako je Persija među prvim organizovanim državama koja je upravljala regijom.

I na kraju, nešto o imenu Gruzija.

Gruzini svoju zemlju zovu Sakartvelo, po mitskom praocu Gruzina Kartliju. Danas postoje dve regije koje nose naziv Kartli i obe zauzimaju centralnu poziciju: Šida Kartli i Kvemo Kartli. Kada sam ovo saznao pitao sam se kakve veze sa ovim imenom ima naziv Gruzija, a postoje tri objašnjenja. Prvo objašnjenje je antičko, grčko-rimsko, i kaže da je naziv Gruzija izveden iz grčke reči za poljoprivrednike (zbog velikog broja vinograda i voćnjaka), a trebalo bi da se izgovara otprilike „jorgos“ ili nešto sl. Druga verzija imena Gruzija potiče iz persijskog jezika, iz reči „gurg“ što je korišćeno kao persijski opis za „zemlju vukova“. Ova verzija mi je nekako smislenija od prve jer su nas u Turskoj naučili da za Gruziju kažu Gjurđistan. I treća varijanta, ili hrišćanska verzija, potiče od svetog Georgija/Đorđa, sveca zaštitnika prvih hrišćanskih zemalja (u Tbilisiju, na Trgu slobode, stoji spomenik Sv. Đorđa kako ubija aždaHu), pa se tako na Zapadu odomaćio naziv „Georgia“, dok mi koristimo slovenizovanu persijsku varijantu „Gruzija“.